Tamni način rada
  • Thursday, 13 June 2024

Značaj teatra u životu osoba sa invaliditetom

Značaj teatra u životu osoba sa invaliditetom

Kada sam ušla u salu za probe, prva mi je prišla Samantha i zamolila da joj zavežem trakice na džemperu na raskopčavanje. Zapravo, pokazala mi je rukama šta želi da uradim za nju, pošto gotovo da ne priča. Anna, koja me je tu dovela, predstavila me je, dok Samantha shvativši da sam zavezala u mašnicu trakice na njenom “kostimu” koji nosi na probama, okrenula se i otišla. Ima 35 godina, krupne smeđe oči, pramenove na kosi i graciozan hod.

Ili se meni pričinjavao da je takav, s obzirom da je, od kada mi je okrenula leđa, hodala neprestano napred nazad po sali, uvežbavajući svoju ulogu. Samantha boluje od neurorazvojnog poremećaja, poseduje intelektualnu sposobnost deteta od šest godina, koje u njenom slučaju nije naučilo da čita i piše.

Samantha boluje od neurorazvojnog poremećaja (Al Jazeera)

Anna mi objašnjava da je jednoj drugoj glumici, Alice, po rođenju dijagnostikovan Downov sindrom, da je do skoro živela sa ocem, dok nije nedavno preminuo i da od tada živi sa druge dve osobe sa invaliditetom. Njih tri žive u stanu koji italijanska država garantuje ovim osobama u trenutku kada o njima više nema ko da se brine. Alice u ovoj predstavi glumi putnicu, vuče sa sobom veliki kožni braon kofer. U njemu nema nikakvih stvari, zatvara ga i otvara konstantno, kao da pakuje nešto u njemu. Alessia takođe boluje od Downovog sindroma.

Samantha, Alice i Alessia, te još drugih deset osoba sa invaliditetom, deo su predstave Respiro, što bi na našem jeziku moglo da se prevede kao “Udah”. Ova predstava čiji je reditelj i scenarista Anna Troianno, pozorišna rediteljka i defektolog, izvešće se u Milanu, 1. decembra.

Invalidnost kao sredstvo umjetničkog izraza

Ideja za predstavom nastala je tokom radionica koju Anna i drugi edukatori drže dva puta nedeljno u centru za dnevni boravak osoba sa posebnim potrebama. Taj centar se zove “Sorriso” (Osmeh) i samo je jedan od mnogih u Italiji, koji omogućava boravak, edukacije i radionice za ove osobe, sa ciljem postizanja njihove delimične autonomije i generalnog poboljšanja mentalnog i fizičkog stanja.

Ova pozorišna predstava nastaje iz priča iz života ovih ljudi. Neke od njih su isprekidane, u delićima, s obzirom da nekolicina glumaca ne ume da govori. Međutim, svojim telom i ekspresijom lica, dovoljno jasno pokazuju emocije i stanja koje osobe sa invaliditetom svakodnevno proživljavaju.

Različitost je polazna tačka stvaralačkog čina (Al Jazeera)

“Ekspresivni postupci ličnosti, bez obzira na njihovu različitost, u konkretnom slučaju mog rada, invaliditeta, postali su projekat u razvoju stvaralačkog procesa. Pozorište kao mogućnost afirmacije sopstvenog identiteta, za ove ljude predstavlja posebno mesto u kojem ograničenost postaje mogućnost”, kaže Troianno, ističući da pored toga što se u ovom pozorišnom delu ogledaju realni životi njenih glumaca, takođe ona istražuje i estetiku invaliditeta, kao umetničku formu.

Udahu, pozorišnom delu koje traje sat i po vremena, prisutne su poteškoće, problemi, ali takođe sposobnosti i talenti ljudi sa određenim hendikepom, koji prečesto ostaju neprimećeni ili zanemareni.

Teatar koji istražuje estetiku invaliditeta

Mirko ima 49 godina i u ovoj predstavi glumi pisca. On je zapravo jedini koji sve vreme sedi i piše za pisaćom mašinom. Ta uloga mu je pripala iz razloga što se teško kreće, ali i zbog njegove ljubavi za pisanjem. Kaže mi da se oduvek bavio glumom, rekreativno. Međutim, od kada mu je dijagnostifikovana multipla skleroza, aktivniji je.

Ima divan osmeh, dok mi Anna objašnjava, da kada je došao u njihov centar, dugo nisu mogli da mu izmame taj osmeh.

Alice u ovoj predstavi glumi putnicu (Al Jazeera)

“U našem teatru, različitost je polazna tačka stvaralačkog čina. Ona nas podstiče da neprestano eksperimentišemo sa novim umetničkim jezicima, gotovo veoma retko verbalnim. Invalidnost stoga postaje prilika za izražajno i umetničko istraživanje slobodnog umetničkog jezika, bez predodređene infrastrukture”, priča Troianno.

U ovoj pozorišnoj grupi, glumci su različitog uzrasta, kao i što su u pitanju osobe sa različitim vrstama invaliditeta, ali i osobe bez ikakvih smetnji. Najstarija među njima je Teresa, 80-godišnjakinja, koja tokom probe nije ništa izgovorila, ali zna da je njena uloga žene koja hoda po kiši.

Pozorište kao prostor inkluzije

Mirko koji je pre nekoliko godina oboleo od multiple skleroze, nema drugih problema, osim fizičkih. On ima glavnu ulogu u predstavi, pored Anne, koja takođe i glumi. Jednu od uloga ima i Margherita, edukatorka i terapeut, koja sa ovim osobama provodi svaki dan u dnevnom centru u kojem borave.

Respiro nije prva predstava ove pozorišne grupe. Tokom pandemije, ovi glumci su učestvovali u stvaranju njihovog prvog pozorišnog dela Il segreto di Giuggia (Giuggina tajna), bazirana na istinitoj priči jedne od štićenica, koja je pored svoje invalidnosti bila žrtva nasilja u porodici. Zbog pandemije, ta predstava nije izvedena na pozornici, ali je po njoj snimljen dokumentarni film.

Mirko je jedini koji sve vrijeme sjedi i piše za pisaćom mašinom (Al Jazeera)

“Inkluzivni teatar podstiče empatiju i razbijanje predrasuda, a publici pomaže da bolje razume životne izazove”, kaže Troiano i dodaje da je kroz pozorište, važno stvoriti prostor za osnaživanje i samopouzdanje osoba sa poteškoćama.

Važno je takođe razumeti koliko ono znači tim ljudima, u šta sam mogla da se uverim tokom jedne njihove probe. Ipak najvažnije od svega je to da brigom za osobe sa posebnim potrebama, imamo priliku da postanemo bolji ljudi i da na taj način učestvujemo u stvaranju društva u kojem je različitost bogatstvo.

globlok.ba/aljazeerabalkan